« : Travnja 19, 2010, 11:25:17 »
Dragi forumaši u Ličko-senjskom kalendaru 2005 naišla sam na divnu priču „LIČAN“ autora Mirka Sanković iz zbirke pjesama »Lika iza palasaka«, uživajte u čitanju!
LIČAN
Ma vide kako su oni lipo sili i side, a ja isprid nji ka kaki osuđenik!
E, kad bi se mene pitalo ne bi vi sad tute sidili i gledali kako sunce kroji neg bi vi meni nešto radili, zaposlija bi ja vas!
Ličani nikad nisu sidili „nako bez veze. Svako sido ima svoje potribe.
Ako sidiš uz mrtvaca moraš voditi brigu da koju lipu besidu o njemu kažeš, ako sidiš u prelu moraš o curama vodit računa
– koja je lipša, koja bi mogla ponit veći bukvić na ramenu, koja zna tkat, koja ima dobru dotu, a koja nema...
A vi sili i baš vas briga! E, a ja san baš u velikin brigan kad sve ovo vidin!
Nije više Lika što je nekad bila! Kad se samo sitin kako se živilo, kad san ja bija dite, a kako danas dica žive! Ništa ja ovo ne razumin.
Danas ta dica niš ne rade,
a oće imat sve! Kupi in ovo, kupi in ono, a oni bez ikaki obaveza!
E ne more to tako dugo, svako mora zaradit ono što pojede! Sad ću ja vama pripovidat kako smo mi živili davno dok je još Bog iša po zemlji.
Morda mi nećete virovat, morda to više nikad nećete ni čut, a morda san van već i dosadan. Al dobro svedno ću pripovidit o ton par besida!
U kući nas je bilo trinajstero.
Devetero dice, mama, ćaća, baba i did. Kućica mala od brvana, pokrivena ražovon slamon, u njoj edna velika soba u kojoj se sidilo, grijalo,
kuvalo, ilo, pilo i pivalo!
To van je ka današnji boravak i kuhinja.
Bila je tu još edna soba u kojoj smo svi spavali, ganak i gotovo!
Svako je ima svoj posa. Dica su išla k blagu, ćaća u drva, mama je kuvala i prala, did uvik nešto čeprka oko kuće, a baba nešto plela i ganjala
dicu po dvorištu.
E kaki je to bija život! Bili smo najviše goli, bosi i gladni al smo uvik bili sritni jer nama nije puno trebalo da nas usrići – dosta je bilo da dobiješ
šnjitu bilog kruva pa da se toga sićaš cili život, a danas kad moj unuk dobije kompjuter kaže – tata dobar je al za godinu dana će zastarit
pa ćeš morat uzet novi!
Kad se samo sitin kako je bilo u kasnu jesen izgonit blago u pašu. U vani mraz sve zabilija, a ja u rasparanin opancima i u staroj košuljici.
Noge zebu, a ja molin Boga da se krava zabalega pa da lipo stanen u onu balegu i zera ugrijen noge. E, to je doživljaj koji se panti, a što
danas dica pante?!
Ništa, jer sve dobivaju na lipe oči – ništa van oni neće moć ispričat svojin unucima!
Pa kad se samo sitin kako san svake godine gazija zelje pokojnoj babi Mari. Tri puta san mora prat noge jer mi nije virovala da taj dan
nisan staja u balegi.
A ja bi se naja nako friškog zelja da mi je svaki put bilo slabo.
Najviše san volija ić u mačkare. Išli smo otkuće – dokuće, lipo pivali i plesali. u svakoj kući se nasmijali do suza, nešto pojili i popili i tako raznosili
sritan život kroz lička sela.
Danas vele da sramota ić otkuće – dokuće i prosit pa samo u velikin gradovin šeću namačkarani po cesti.
E, kad bi vi znali kako su nekad Ličani teško živili. Bile su pune kuće dice, a kruva ni za lik. Trebalo je tu dicu priranit! Nije bilo druge
nego bižat u svit trbuon
za kruvon, a najviše nas je ošlo preko lokve u Meriku. Nije se imalo na za strošak do tamo! Neki su imali čedulu koju su dobivali na osnovu krave,
a ja jadan ni čedule ni krave pa san mora ić ka slipi putnik.
Po noći san se ukrca na brod, sakrija u bačvu i pritaija nako ka miš kad se uvuče u mekinje i kutri. Najviše me bilo stra da će me otkrit i bacit u more,
a di ćeš Ličana u more kad on biži od vode ka vrag od tamjana. Iz bačve san izlazija samo obnoć što poist i popit i tako šezdeset dana
dok nismo došli do Nevjorka. tamo san radija ka crnac trinajst godina. Vratija san se u Liku, donija nešto dolara i napravija svoj mlin
na Suvoji i tako priranija dicu.
Sve se to danas prominilo, drugi je to svit, drugi ljudi, druga vrimena!
Nije ovo više ona Lika! A bojin se da niste ni vi oni Ličani koji bi za Liku sve dali! Baš vas gledan dok divanin, malo koji od vas ima brk!
Kaki je to Ličan bez brka!? Ako oćete bit pravi Ličani puštajte brkove od uva do uva vako ka i ja! E kad bi vi vidili mog dida, kaki je to bija čoek!
Nije se on boja ni vuka ni ajduka!
Moj je did meni uvik divanija – kad Ličan umre ponovo se rađa ka vuk. Nikad nemoj pucat u vuka sinko jer to more bit i tvoj did.
Ja mu nisan virova onda al bome sad virujen. Otkad pobiše vukove na Velebitu opusti i Lika. E, sad je vuk zaštićen pa bi i ja moga umrit
i bez stra lutat po Velebitu. Evo kad san već tute otkrit ću van jednu tajnu! Moj did još luta ka vuk po Velebitu i čeka da mu se ja pridružin.
Kad san bija mali slušali smo kako vukovi zavijaju,
a on mi je divanija – slušaj i panti jer ćeš i ti mene ednog dana tako dozivat!
Evo ako mi ne virujete ja ću mu se javit da zna di san, a vi se nemojte pripast jer on neće s Velebita doli!
Auuuuuuuuuuuu! Auuuuuuuuuu!
Ne javlja se, morda me ne čuje, a zera je i gluv ka i ja!
Auuuuuuuuuuuu! Auuuuuuuuuu!
(Iz daljine se čuje zavijanje vuka.)
Evo ga ! Este l ga čuli?! To je on! Eto to je moj did, a za koji dan ću i ja vako zavijat svon unuku koji me bojin se neće čut
jer uvik ima nekog vraga na ušima,
neke slušalice...
Eto, sada baren znate kad čujete vuka na Velebitu da je to Ličan koji žalosno zavija za Likon iz lipši vrimena!
Fala van što ste me slušali, a ja van obećavan da ću kad oden čuvat Velebit sve dok i vi ednog dana ne dođete u njegov zagrljaj!
( Vuk se s Velebita još jednom javi.)
Auuuuuuuuuu! Sad moran ić did me zove! Auuuuuuuuuu!
smijem
webmaster@nasa-lika.com
Forum
Pomoć
Traži
Prijava
Registracija
Tema: "LIČAN" (Posjeta: 8672 )
