« : Rujna 01, 2009, 00:32:46 »
Jedna priÄa ...
Dragi LiÄani i LiÄanke, sa zadovoljstvom vam predstavljam na svom forumu jednu lijepu, toplu liÄku priÄu koju mi je autor poslao mailom. Slijedite njegov primjer. PoÅ¡aljite i vi neku priÄu, pjesmu ili fotografiju pa da zajedniÄkim snagama uradimo najljepÅ¡i forum o naÅ¡oj Lici.
Dario Rukavina
PLAVE NOGE BOJE DINAMA
DoÅ¡li mi tog ljeta u Liku onako fini debeli, dobro ugojena gradska praÅ¡Äad i odma istrÄali na livadu u Dinamovim majicama i Adidas tenisicama. Ozi fura Mlinku, Milan Zajeca, a ja Cicinu devetku na leÄ‘ima. Å epurimo se, Mile obuo i kopaÄke. A na livadi ispred kuće Äekaju naÅ¡i roÄ‘aci. To sve mrÅ¡avo, sve žilavo, to trÄi boso po strnici, to cepa po cjevanicama mjesto po lopti. Kod kog je lopta, svi nagrnu na njega i udri! Dajte lakÅ¡e malo, viÄe im Ozi, no oni navrli ko sivonje i kreÅ¡u o kost.
Lopta dolazi do mene i ja bježim sa njom natrag prema naÅ¡em golu. ÄŒovjeÄe, pazi kad Likom driblaÅ¡ malen ispod zvijezda. Jer ih, bogami, sve i vidiÅ¡! NiÅ¡ta mi ne preostaje nego da padnem teatralno uz
boli i primim se za nogu. Tako padaju profići. U agoniji se okrećem lijevo i desno, glumatam, no sve gledam ispod oka. A ovi stali, okupili se oko mene pa sve gledaju. Svog roÄ‘aka iz Zagreba. Zadivljeni su. Nije ovo ko prijenos s tranzistorića na Å¡tenigici ispred trgovine mjeÅ¡ovitom robom. Ovo je u koloru. Uživo. ÄŒudo neviÄ‘eno. Ko da su na Maksimiru, ljubim te, ko da je Dinamo doÅ¡o. Ustanem, a Mićo me gleda ravno u oÄi i joÅ¡ jednom okine po cjevanici. Kužim ja, oni to mene kreÅ¡u iz ljubavi. To vam je kao da dobijete nekakvu novu egzotiÄnu igraÄku, jebenog tamagotchija, kojeg kad stisneÅ¡ po cjevanici on zasvira na nepoznatom jeziku. Ustajem i dodajem loptu Oziju i svi odlijeću na njega ko muhe na govno.
„AAARGH!“, pada i Ozi. Zatim naglo ustaje unosi se Mići u lice, gura ga u prsa i viÄe: „Kaje? A? Kaje?!?!“ Mićo ga zbunjeno gleda, pa onda gleda mene. Prevodim mu: „Mićo, jeben ti sve na svitu… oÅ¡ me pristat mlatit, ruža ti materina, de ti ruža materina, krv ti jebem de ti jebem“
Mićo Razumije. Smije se. A onda mene hop u kravatu. Da se malo porvemo od Äiste miline. Ma gdje si mene naÅ¡o u kravatu, ko da sam medvid, mene je asfalt Martićeve odgojio i Dubrava. I smotam ja njega, bacim na travu, on se podigne, a ja dreknem: . KuOAAaiii-uuAAA… aaa.. pa ŽBAM! majageri za vrat, pa ŽBAM!, Å¡amarÄina. Krvari mu nosnica. BriÅ¡e je nadlanicom… i gleda me s ljubavlju, svog roÄ‘aka iz Zagreba. Cijelo lice razlilo mu se u jedan veliki osmijeh. Bole me ti Å¡amari viÅ¡e nego njega. Onda se svi meÄ‘usobno pomakljamo nasred livade. O, kakva obilja zatajenih bliskosti!
A vruće bilo tog ljeta. Suša. Riđovke se spustile do šahtova pa žedno palucaju jezikom. Mi uzeli šlauf, polijevamo noge i modrice studenom vodom. Pepa broji svaku prosipanu kapljicu, i onda kad joj se nakupi, zgrabi šalicu i pije tablete za smirenje.
„Upržlilo Anaaaa… grizedu muveee, a joÅ¡ jaÄe grizu ova dica moje živceeee… Anaaaa“, unjka teta Pepa dok hoda za svojom sestrom, mojom babom, noseći pirgastu kokicu pod rukom. „Vidi Ana, i koke su mi uÅ¡ojkirane, ne nesidu viÅ¡e jaja. Nu vide…“, i Pepa gurne prst u kokino prkno, „JoÅ¡ ga nije snila, ima treći dan.“
Pepa živi kao pustinjak, sama u malenoj drvenoj liÄkoj kućici pokraj babine nove, zidane. Ovoliko djece koja odjednom stvaraju lom u njenom dvoriÅ¡tu, neÅ¡to je s Äime se ona teÅ¡ko može nositi. Baba je Å¡utke odvodi u kuhinju i vadi iz torbe Å¡arene kutijice.
„Uzmi ove, reÄe, „Matan ti je posla tabletna iz Zagreba.“ Pepi se zacakle oÄi, pa zacokće krezubim ustima. Zna Pepa… Matanove tablete su najbolje. Matan je kirurg u TraumatoloÅ¡koj i uvijek poÅ¡alje Å¡to kome treba. Njih dvije premetale su neko vrijeme kutijice, odluÄile se za bijelu, otvorile je i popile po jednu. A onda Pepa izaÄ‘e na Å¡kale ispred balature i viÄe: pilipiili plipili… pa i kokama umrvi zeru tabletica za smirenje. ObjaÅ¡njava, da su ove pirgaste iste ko i ona, osjetljivije su od žutih koka, sklonije stresu.
„Pepa, dajde i meni tabletnicu…“, viÄe Vlade preko lese. Vlade ima 17 godina i stariji je od svih nas. Prebolio je djeÄju paralizu pa hoda na Å¡takama. Hoće bit StinÄić i branit na golu. Zadnji put kad je bio StinÄić, opizdio ga Andrija iz sve snage loptom u glavu pa je dobio epileptiÄki napad i sad mu ne damo da bude StinÄić pa se uznemirio. Ne da mu ni Pepa tablete jer je zadnji put s njom pio neke tablete pa je isto dobio epileptiÄki napad.
Mi gradski odluÄujemo, radi Vlade, prekinuti Dinama i nauÄiti roÄ‘ake neÅ¡to urbano: tajnama kung fua, inicirati ih u svijet ninÄ‘i. A za poÄetak Å¡ta može bit bolje nego Å URIKENI! Izrezali klijeÅ¡tima onaj lim za mijeÅ¡at cement i nabrusili mu rubove, pa udri po selu. A zidar Nikola zvan Hitler, sjedi ispred kuće i namaÄe noge u željeznom lavoriću. Robijao je na Golom otoku i ne može vidjet zvijezdu. A sad se eto njegov lim u kojem u znoju lica svoga mijeÅ¡a cement, pretvorio u zvijezde koje lete dvoriÅ¡tima i zabijaju se po Å¡talama: Tok! Tok! Tok!
„Nikola, Nikola viđe što ti napravi od lima!“, dere se dvorištem Pepa i vrti glavom.
A onda je mali Mika Å¡urikenom od jedne pepine pirgaste koke iznenada napravio pijetla. I dok je koka trÄala po dvoriÅ¡tu onako s Å¡urikenom u glavi umjesto krijeste, bila je nalik na one limene pijetle na krovu koji se usred promjenljiva vjetra naglo okreću, Äas ulijevo, Äas udesno. Koka se zabuÅ¡i u Nikoline noge, upadne u lavor i zakoprca bojeći vodu u crveno.
„Jebem ti sliku Titinu, de ti jebem!“, vrisne Nikola, odskoÄi i prevrne lavor. Pepa se samo prekriži, zazebe je iznenada oko srca, u prsima stisne depresija te smogne joÅ¡ toliko snage da ode u kuću i posegne u ormarić za Matanovom kutijicom. Onom žutom. Onom koju Äuva za posebno teÅ¡ka i tjeskobna zimska vemena kad se do sela spusti vuk.
„Opet psuješ Titu…“, upozori ga susjeda Jela, „ijope će ti milicija iz Gospića doć, pa te vodit u stanicu. I to triznog… pa nećeš moć lagat da si bio pijan…“
„Jebem li vam krvavu nediljicu! Još jednu ja zvidetinu u letu… ja vidim… ja… ja... najebat ću vam se malog Isusića!“, pjeni se Nikola
I vidimo mi odnio vrag Å¡alu pa je Milan donio nunÄake. Milan je stariji od nas koju godinu. Rastu mu brÄići i zna sve o ženskama i nunÄakama. Na VolovÄici svi znaju sve o ženama i nunÄakama. Cigići im donesu sve te vjeÅ¡tine iz Italije pa ih nauÄe na parkiću. PriÄa mi Milan, da su donijeli i neki Brejkdens i da će mi pokazat pokrete. Milan skinu Zekin plavi dres, uredno ga posloži na panju te im gol do pasa pokaže osnovne pokrete nunÄakama. I bace se svi na vježbu. Ali ne ide… Porazbijali si glave, mali Ivan skoro si izbio oko.
„Bog vas jeba, koji lizalica izvodite?“, vikne kum Nikola Pećina sa stepenica mješovite robe.
„Mi smo nimÄ‘e!!“, klikne mali Marko i opizdi se nunÄakom u zube.
„Kakve minÄ‘e? Pobićete se ko marva. Ejh…HapaÅ¡i! Mi LiÄani smo HapaÅ¡i, a ne minÄ‘e. Jurice, de pokaži im…“, A Jurica mesar, Å¡utke odloži pivu u hladovinu. Zatim ustade, pljune u ruke, zaliže tarzanicu i krene prema nama. Putem uhvati jednu pepinu pirgastu koku i išćupa joj tri pera.
„Ajme meni, Bog budi svami…“, jekne bolno Pepa.
„Pepo ajd' ulizalica…“, obrecne se zidar Nikola.
„Mući Pepo…“, ušutka ju kum Nikola.
Jurica izvadi iz panja kratku sikiru te je zatakne za špagu na pojasu mjesto tomahawka, stane među nas i skine potkošulju.
Stoji, onako go do pasa, a na suncem opaljenom tijelu ocrtava mu se svaki miÅ¡ić. Jurica skupi svoje žilave ruke i kroz Å¡apetine ispusti straÅ¡ni ApaÄki usklik od kojeg nam se sledila krv u žilama. Zatim preskoÄi lesu da nam pokaže kako se prikradaju ApaÄi te kako uz grlene kliktaje iskaÄu na bljedolike i jednim potezom noža uzimaju im skalp.
„Aaaaa nema bolji ratnika od HapaÅ¡a i LiÄana!“, uzvikne zadivljeno kum Nikola
„Jes, to je reko i Tito.“, ubacuje se stric Ivica zvan Truman, „LiÄani su najbolji juriÅ¡nici.“
„Nemoj mi ođeka spominjat Titu…“, uzruja se zidar Nikola. Jurica mirno odlazi do šahta, iz njega vadi orošene pive i otvara ih zubima. I oni se primiruju. Zna Jurica s njima.
Jurica iznad kreveta ima sliku. Na njoj je plavetna Zrmanja kao Rio Pecos, pred njom zagrljeni stoje on, Piere Brice kao Winnetou i Lex Baxter kao Old Sutterhand. Kad su snimali Winnetou und das Halbblut Apanatschi Jurica im je derao i okretao janjce, donosio Å¡ljivovicu. Kad se Lex Barker vratio snimiti Winnetou und sein Freund Old Firehand poklonio mu je sat s posvetom koju Jurica nikom ne želi pokazati. Kada smo jednom na televiziji gledali Winnetou und Shatterhand im Tal der Toten mogli smo vidjeti cijelo liÄko pleme ApaÅ¡a kako stoji po Äukama, a na rukama im satovi. Eno, eno, objaÅ¡njavao nam je kum Nikola ovo sam ja Trapavi MeÄ‘ed, a sat mi donia Jandre iz Stuttgarta. A ovo je Jurica - Kliktavi Sokolić, evo lipo se vidi po satu.
A poslije podne, nakon ruÄka opet su svi kod nas u dvoriÅ¡tu. Ajmo, povikne Ozi, sad ćemo vježbat po filmu Devet ninÄ‘i protiv kondora. No naÅ¡i mali roÄ‘aci stoje kao pokisli. Mićo se osili, istupi iz skupine i reÄe:
„Ma ne bi mi nimđa, mi bi Dinama igrali.“
„Dinama bi vi? Ne može…“, kaže Milan, „plave su nam noge od Dinama.“
„Ajd' šta ste taka prkna, de sad igrajte zeru Dinama.“, dovikne zidar Nikola i svi se okupe na škalama ispred dućana s mješovitom robom i potvaraju pivkane.
I onda mi igramo Dinama. Bacimo loptu, a oni cepaju. Onda mi padnemo i previjamo se, onda i padne veće, zahladi, Pepu popuste tabletnice i preprži nam na masti kukuruzne pure i prelije mirisnim, svježe ukiseljenim mlijekom.
webmaster@nasa-lika.com
Forum
Pomoć
Traži
Prijava
Registracija
Tema: Jedna priÄa... (Posjeta: 5697 )
