« : VeljaÄe 20, 2013, 08:44:26 »
Kao Å¡to je i obiÄaj svake godine 20.07. na blagdan sv. Ilije iÅ¡lo se na zbor u Sinac.
Nakon popodnevne i veÄernje zabave nezaobilazno mjesto druženja i prela je bilo Tonković vrilo.
Tamo nas se znalo skupit i 20-tak Å¡to cura Å¡to bećara. Bilo je tu svega pomalo od pjesme, Å¡ale a bome i ljubavi je bilo i to skoro najviÅ¡e. Svakakvih zgodica i nezgodica je bilo, al nismo mi tome pridavali neku veliku pažnju. Pravilo je bilo "Å¡to vidiÅ¡ nevidiÅ¡, Å¡to ÄujeÅ¡ neÄujeÅ¡" i svi bili sretni i zadovoljni.
Tako su jednom prilikom i vatrogasci imali posla
, planula neÄija slama bila cjela hajka, al' na sreću nikad se nije otkrio krivac.
Jedne godine nas je uhvatilo takvo nevreme to sam dobro zapamtila. Dogovorimo se ja i moja draga prijateljica AnÄ‘a da je malo priÄekam dok ona popreli sa svojim dragim. ÄŒekam ja i Äekam nje nikad a ono se nevreme sprema. Grmi sjeva a ja pod vedrim nebom nesmim kući bez nje. PoÄela kiÅ¡a a nje nigdje. Sklonim se pod neku slivu i molim boga da grom joÅ¡ tu neopali, tek kad je kiÅ¡a prestala stiže ona sva sretna i suha (negdi su imali dobro skloniÅ¡te) a ja mokra do kože a da stvaar bude gora joÅ¡ mi se raspale i nove sandale koje su kupljene za tu prigodu. Å ta mi je drugo preostalo nego sandale u ruke i lipo bosa kući.
Bolje da ni ne govorim Å¡ta je bilo kad me mati vidila. Prisjel mi sv.Ilija i prelo.
Svašta se tu još znalo dešavat, al' nebi sad o tome.
Taj ću dio zadržat ipak za sebe, a vama dragi moji ostavljam mašti na volju.